Кристофер Нолан одговара критикама

Признати писац и редитељ Кристофер Нолан одговорио је критичарима који кажу да су његови филмови „без емоција“. Још од његовог пробојног филма Мементо 2000. Нолан је постао један од ретких филмских стваралаца у Холивуду који доследно испоручује квалитет, критички хваљени (а понекад и номиновани за Оскара) и финансијски успешни филмови један после друго. У том процесу, он је постао најбоље плаћеног директора тамо негдје.

Ноланова највећа благајничка достигнућа су, наравно, дошла са собом Трилогија Мрачног витеза, са последња два – Мрачни витез и Успон црног витеза надмашујући милијарду долара у глобалној продаји карата – али се никада није ослањао на један одређени жанр да би помогао да исприча своје јединствено осмишљене приче. Из мистериозне приче о супарничким мађионичарима који иду у изузетне екстреме да би се међусобно изједначили у Престиж; до фантастичног трилера о пљачки Почетаккоја је испитивала људску свест и несвесност; на истраживање граница простора и времена у Интерстеллар, Нолан је непрестано изазивао себе – и што је најважније, своју публику – да се ангажује са сценаријима који изазивају размишљање у својим филмовима.

Па ипак, и поред свега што је Нолан постигао у својих 19 година као редитеља дугометражних филмова, филмски критичари су непрестано приговарали његовим филмовима због онога што виде као недостатак емоција. У интервјуу са Плаибои(преко Имгур) за свој нови еп о Другом светском рату Дункирк, Нолан износи своје мишљење о тврдњама критичара, говорећи:

„Трудим се да то не буде очигледно. То даје људима мало више слободе да тумаче филмове на свој начин, доносе оно што желе. Људи су писали о мојим филмовима као да су без емоција, али сам те исте филмове приказивао и људи су на крају били у поплави суза. То је немогућа контрадикција коју треба да разреши филмски стваралац. Искрено, то је једна од ствари које су заиста узбудљиве у стварању филмова. Чини се да снимам филмове који служе као Роршахови тестови."

Као и обично, Нолан се са класом носи са критикама својих филмова, одлучујући да не напада критичаре који су жалећи се на своје филмове, већ се концентрише на оне који су му најважнији: људе у седиштима позориште.

Бити режисер је тешка позиција када је у питању изражавање било које врсте емоција кроз њихову визију, а Нолан жели да каже како се читање разликује од особе до особе. Готово је извесно да ти исти критичари који га батинају због његове тзв "без емоција" филмови би такође били на њему када би користио елементе попут музику његовог честог композитора Ханса Цимера да манипулише својом публиком да реагује на његове филмове на овај или онај начин. То је незгодно балансирање, али изгледа да је Нолан у складу са већином публике јер је и сам обожаватељ филма као и они.

Додуше, ниједан филм никада није савршен, и Нолан то без сумње схвата. Али немојте ни на тренутак помислити да се неће сетити тих грешака када се упусти у нове пројекте. Што се критичара који се жале на емоционалне аспекте Ноланових филмова, треба да буду задовољни чињеницом да у индустрији постоји филмски стваралац који још увек има довољно утицаја да учини да се приче за које сматра да ће се допасти интелекту гледаоца, а не безумној која ће вређати њихов – и публику – интелигенција.

Извор: Плаибои