Režiser i glumačka ekipa „Les Misérables“ Snot, tetovaže i pevanje uživo

Očigledno, stalno vas pitaju: „Shvatate da je filmski mjuzikl nešto što zaista možete pasti na lice?“, bila je jedina motivacija koju je režiser Tom Huper trebao, jer ju je povukao ван; napravio je filmsku verziju mnogovoljenog Les Misérables i verovatno će i dalje zaraditi brojne nagrade, ako ne i pobede.

Dok učestvuje na konferencijama za štampu u Njujorku, Huper priznaje: „Bili su u pravu u vezi sa rizicima. On objašnjava: „Kada sam napravio Краљев говор, za koje niko nije čuo Краљев говор.” Huper je uspeo da snimi taj film u potpunoj privatnosti i, jasno, to nije bio slučaj kada je adaptirao komad koji ljudi širom sveta drže tako blizu i dragi. „Osećao sam se veoma svestan činjenice da toliko miliona ljudi drži ovo pri srcu i da će verovatno sedeti u bioskopu u potpunom strahu da ćemo to sjebati.

Međutim, Erik Felner iz Working Title-a, brzo ističe: „Ako samo apelujemo na fanove, onda, sa ovakvim budžetom, film ne bi uspeo, tako da je zaista bilo kritično da smo snimili film koji je imao DNK emisije i koji je apsolutno funkcionisao za fanove - ali je takođe imao potencijal da izbije i stvori potpuno novu publiku за

Les Misérables.”

Čak i Kameron Mekintoš, producent i scenske produkcije i ovog filma, priseća se: „Ono što nisam želeo da uradim je, pre svega, da stavim bilo šta na ekranu samo zato što je bio u pozorišnoj predstavi.” Dok Huper pripisuje zasluge ljudima koji stoje iza te emisije što su ga sprečili da se previše raziđe, neki promene su bile neophodne, a jedan od načina na koji je Huper pronašao kako da na najprikladniji način prilagodi materijal za ekran bio je vraćanje na књига. „U romanu Viktora Igoa, Žan Valžan doživljava dve epifanije. Prvo bogojavljenje, kada upozna episkopa, on izlazi iz ovog brutalizovanog stanja bivšeg osuđenika gde gaji veliki gnev na svet i kroz taj kontakt sa episkopom uči se vrlini, saosećanju i vera.”

Dok Huper primećuje da je druga epifanija - Valžan otkriva ljubav kada prvi put sretne Kozetu - je kristalno jasno u knjizi, to nije slučaj u emisiji, a Huper je odlučio da to ispravi pesma. Huper je pitao svoje tekstopisce: „Možete li da mi napišete pesmu koja prikazuje kakav je to osećaj ljubavi?“ Vratili su se sa pesmom „Odjednom“, pesma napisana da predstavlja tu senzaciju, ali i pesma napisana posebno za Hjua Džekmana kao novog Žana Valžana. Džekman ponosno uzvikuje: „Mislim da ću definitivno smatrati jednom od velikih počasti u svom životu da ova dva neverovatna kompozitora napišu pesmu imajući na umu moj glas. Nikada neću zaboraviti da je prvo otpevam. Osećao sam se kao da sam je pevao ceo život!"

Bez obzira da li su glumci zaista pevali ceo život ili ne, Huper se nije petljao sa metodom pevanja uživo. „Pošto sam bio odlučan da to uradim uživo, trebalo mi je da mi dokažu da mogu to da podnesu." On dodaje: „Svi su morali da prođu audicije i bile su prilično opsežne, najmanje tri sata."

Huperov intenzitet kada je u pitanju pravilna priprema nije se tu završio. Čak i nakon dugih audicija, nastavio je da vodi intenzivne probe. Džekman se priseća: „Tom Huper nam je od početka govorio da će biti proba. Nisam siguran da je neko od nas očekivao devet nedelja proba, a ja nikada nisam bio na filmu gde se cela glumačka ekipa prijavila za sve vreme.” On nastavlja: „Vežbali bismo do kraja. To nije bila polovična stvar.” Džekman se smeje i objašnjava: „[Tom] bi, u stvari, često pomerao svoju stolicu na veoma neprijatno blizu mesto.” Možda nezgodno, ali takve bliske i lične probe sa Huperom su se prilagodile rediteljskom stilu snimanja na setu bešavne.

Huper objašnjava: „Jedina stvar u kojoj ne možete da uživate na sceni su detalji onoga što se dešava sa licima ljudi dok su pevajući pesme.” Njegov izbor da ovu priču predstavi kroz neobično obilje dugačkih snimaka izbliza svakako promenio to. „Osećao sam da većinu vremena fizičko okruženje glumca nije važno za pesmu. Kao primer, Huper navodi „Sanjao sam san“, tokom kojeg En Hatavejeva Fantine peva o ljubavniku koji ju je izdao, nečemu što nema nikakve veze sa onim što biste videli da je Huper proširio svoj okvir, kako bi uhvatio uznemireni trup čamca.

Huper nastavlja da ističe: „Dok sam radio na filmu, osećao sam da u filmu zapravo postoje dva epska jezika. Postoji češći „fizički ep pejzaža“, ali zatim postoji i ono što Huper naziva „ep o ljudskom licu i ep o ljudskom srcu“. U slučaju „Sanjao sam san“, Huper priznaje, „snimio sam ga sa tri kamere. Imao sam neke opcije u rukavu, ali ona je tako briljantno ispričala tu priču jezikom krupnog plana.” On dodaje: „Bilo je tako potpuno kao delo za koje sam počeo da se osećam kao da je najbolji način da ispoštujem ove predstave bio da imam tu tišinu i jednostavnost u trenutku pesme.”

Ta taktika je takođe bila zgodna jer, kako se Džekman smeje i primećuje, „svi smo radili verziju pesme u kojoj nam šmrklji izviru iz nosa.“ U redu, nije sve bilo u šmrkanju, ali Huperov stil pucanja iz blizine svakako je pojačao emocije, posebno kada bi jedan od njegovih glumaca odbacio savršenu суза. Hatavej je otišla toliko daleko da je radila sa učiteljicom glasa kako bi mogla da proizvede „zvuk kaiša“ dok je lice potpuno opušteno. Huper je takođe izbacila Hatavej, otkrivajući: „Znala je da će zaplakati kada je snimila „Sanjala san“, ali je takođe znala da ne bi želela da iskusi kako da održala prvi put na filmskom setu sa tri kamere i otkrila da ona to ne može da uradi“, tako da je Hatavejeva zapravo vežbala da plače dok pevanje.

Sama Hatavej nudi drugačiju perspektivu, izjednačavajući plač i pevanje sa pulsom, nešto što je zaista emocionalno, a ne mehaničko. „To je vena koju pratite. U mom slučaju, ne postoji način da se povežem sa onim kroz šta je prolazio moj lik. Imam veoma uspešan, srećan život i nemam dece koju bih morao da odustanem ili da zadržim.” Ona se smeje i nastavlja: „Ova nepravda postoji u našem svetu i tako svaki dan kada sam ja bila nju, samo sam pomislio, 'Ovo nije izmišljotina, ovo nisam ja gluma, ovo sam ja u čast što ovaj bol živi na ovom svetu', i nadam se da u svim našim životima, kao danas, to vidimo крај."

-

Spider-Man: Nema puta kući je kao Osvetnici: Endgame, kaže režiser