Филмски тренуци који су нас заувек плашили
Бен Мур - Цреепсхов
Антологија хорора Џорџа Ромера и Стивена Кинга из 1982 Цреепсхов је углавном добар филм са више него пролазном сличношћу са старим Приче из крипте, Трезор ужаса, и Уточиште страха стрипови из прошлости. Укупно има пет прича, не рачунајући крајеве књиге, али једини сегмент који ме је оправдано „извукао“ био је број четири: сандук.
Био сам у средњој школи када сам је први пут гледао, па можда то има неке везе са разлогом зашто сам био тако лоше погођен. У суштини, суштина приче је – професор колеџа (Фриц Вивер) проналази дрвени сандук са арктичке експедиције из 1834. испод степеница у подруму. Уз помоћ домара, он отвара сандук, само да би у њему пронашао арктичког вукодлака мајмуна који касније (и свирепо!) убија и конзумира домара. Лешеви почињу да се гомилају, посебно када професор каже колеги (Хал Холбрук) о чудовиште и он то користи као прилику да убије своју контролисану жену алкохоличарку (Адриенне Барбеау).
Постоји само нешто у вези са језивим створењем Тома Савинија инспирисаном јетијем – које је Џорџ Ромеро назвао „Флуффи“ – што ме никад не узнемирава. Делом због Савинијевих заиста бизарних ефеката створења, делом због невероватно висцералне и узнемирујуће природе сцена убиства - али углавном зато што
-
Ротх Цорнет - Тексашки масакр моторном тестером
Као мала девојчица, имала сам дубоку наклоност и према несташлу и према хорор филмовима. И тако сам се затекао како гледам забрањени (и дубоко ужасан) филм, о, да, мрачна и олујна ноћ са својим најбољим пријатељем, у колиби ушушканој у шуми Јужне Каролине. Као девојка из Њујорка, „шума“, по свему судећи, није била испуњена ничим осим Џејсоном Воорхизом и створењем из црне лагуне. Никада нећу сазнати зашто смо изабрали да гледамо филм о суштинским опасностима инбридинга у природи у овој средини. Тексашки масакр моторном тестером карактерише убиства која су оштра, вискозна, немилосрдно изопачена и дехуманизујућа. Ниједан филм није сликовитије приказао осећај да је жртва за убицу нешто више од ствари.
Тренутак у филму који ми је остао жигосан у сећању је коначна конфронтација између Сели и Кожног лица, када она, у чину очаја, искаче кроз прозор 2. спрата. Чисти непатворени страх и хистерија које она изражава, остаје један од најреалистичнијих одговора које сам икада видео у хорор филму. Стиче се осећај да Сали више никада неће повратити девојку каква је била - да ће неки њен део заувек бити везан за тај сто за вечеру.
Када је мој брат укључио блендер у кухињи баш када су кредити почели да се котрљају, урадио сам Леатхерфаце солидно и искочио из сопствене коже, поштедећи га невоља.
-
Сенди Шефер - Сиротиште
Сећам се када сам први пут видео Хуан Антонио Баиона Сиротиште - и иако је то била прилично ефикасна прича о духовима сама по себи, оно што ју је заиста учинило тим мање утешно за гледање било је то што сам га видео у релативно оронулом позоришту, које је затворено само недељу дана Након тога. А у позоришту су са мном можда биле још две особе. И обоје су изгледали као пензионисани адвокати.
Али скрећем пажњу.
Постоји сцена на делу филма у којој се чини да је већ језиви лик умро а језиву смрт (укључује разбијање лица) и накратко, али неочекивано, грчеве назад у живот на тренутак. Да ли је то био јефтин трик? Дефинитивно. Да ли сам потпуно пао на то? да...
-
Мајк Ајзенберг - Говорница
Не плашим се превише у биоскопу, али никада нећу заборавити гледање Говорница код куће 2003. Био сам средњошколац и сам код куће у дневној соби пуној прозора. Током филма постајао сам све параноичнији да ми је црвена тачка на глави од снајпериста напољу. Од тада сам овако. Постајем параноичан и сумњичав када је напољу сувише мрачно и седим поред прозора. Поред тога, трчао сам поред врата да бих стигао до степеништа. Срећом, израстао сам из те фазе. Док Говорница био је релативно слаб филм, добро ми је помогао и од тада сам гледао преко рамена и тонуо у кауче.
-
Демони, деца и очњаци...
Објашњен алтернативни завршетак Ноћ вештица убија (и зашто је требало да се користи)