Sajmon Peg razmatra filmove o superherojima i štrebersku kulturu

Čini se da uvek postoji neka stalna diskusija o geek kulturi koja se danas dešava onlajn, bilo da se radi o raznolikosti u zastupljenost u žanrovskim filmovima i TV emisijama ili društveno-politički prizvuk najnovijeg izdanja blokbastera (pogledajte: mnogi ispitivanja na Mad Max: Fury Road kao feministički akcioni film). Mnogi štreberi uživaju čitajući takve komade hrane za razmišljanje i razmišljajući o srodnim pitanjima u najnovijem popularnom žanrovskom filmu ili trenutno popularnoj TV emisiji (a la Игра престола) - i stoga postaju (razumljivo) frustrirani kada javne ličnosti naizgled odbacuju veći deo štreberske kulture kao samo „glupu zabavu“, iz principa.

Ljudi kao što su Džejms Gan (koscenarista/reditelj Чувари Галаксије) su se zauzeli za popularnu žanrovsku zabavu štreberske kulture - poput filmova o superherojima - u trenucima kada se čini da ne prima toliko stvarne kritike koliko samo jeftine snimke ili nepotrebne žalbe. Zanimljivo, činilo se da je glavni element kulture štrebera i ponosni štreberski pisac/glumac Sajmon Peg nedavno dao slične odvratne primedbe o oblasti u kojoj je dugo radio... ali je od tada razjasnio da je to daleko od slučaja.

Za kontekst, evo nekoliko komentara koje je Pegg ranije dala o geek filmovima/TV emisijama, kao i kulturi uopšte, tokom intervjua sa Radio Times (preko Независни):

„Očigledno, ja sam samopouzdani obožavatelj naučne fantastike i žanrovskog filma. Ali deo mene gleda na društvo kakvo je sada i misli da smo infantilizovani sopstvenim ukusom. U suštini svi jedemo veoma detinjaste stvari - stripove, superheroje... Odrasli gledaju ove stvari i shvataju ih ozbiljno!

„To je neka vrsta zaglupljivanja jer nam skreće fokus sa stvarnih problema. Nekada su filmovi bili o izazovnim, emotivnim putovanjima. Sada zaista ne razmišljamo ni o čemu, osim o činjenici da se Hulk upravo potukao sa robotom.

Međutim, Pegg je kasnije objavila poduži post (bezobrazno naslovljen "Velika usta ponovo udaraju"), pojašnjavajući tačno šta je pod ovim mislio. Evo upečatljivog izvoda iz članka, u vezi sa blokbasterima i mejnstrim bioskopom:

Pre Ratova zvezda, veliki holivudski studiji su pravili umetničke filmove, sa moralno dvosmislenim likovi, koji su bili tematski zabrinjavajući i često mračni (Trevis Bikl mračan, za razliku od Brusa Wayne Dark)*. Ovo je verovatno velikim delom posledica rata u Vijetnamu i činjenice da je veliki deo američkih mladića bio primoran da odraste veoma brzo. Slike koje su se pojavile kući iz sukoba, bile su zabrinjavajuće, a rastući protestni pokret primorao je naciju da dovede u pitanje akciju u inostranstvu. Drugde, patrijarhalna stara garda je i dalje odbacivala feminizam kao ludačku marginu, pošto je mejnstrim kultura aktivno održavala tradicionalne rodne uloge. Ratovi zvezda su u velikoj meri bili protivotrov moralnoj zbrci rata, rešavajući zagonetku ko je bio dobar, a ko zao. U središtu priče bila je princeza koja je razbijala dupe koja je sigurno osnažila čitavu generaciju devojčica. Bio je to melem za naciju u krizi na više načina i takav je bio uticaj te nacije, film je postao globalni fenomen.

Nedavni razvoj popularne kulture je verovatno predvideo francuski filozof i kulturni teoretičar Žan Bodrijar u svojoj knjizi „Amerika“, u kojoj govori o infantilizaciji društvo. Jednostavnije rečeno, ovo je ideja da nas kao društvo drže u stanju zaustavljenog razvoja od strane dominantnih snaga kako bi nas održale fleksibilnije. Strastveni smo za stvari koje su nas zaokupljale kao decu kao sredstvo za crtanje skrećemo pažnju sa stvari u koje zaista treba da ulažemo, nejednakosti, korupcije, ekonomije nepravda itd. Ima smisla da kada se suočimo sa užasom sveta, grubom realnošću koja nas okružuje, naš instinkt je da tražimo utehu, a gde je većini nas bilo najudobnije od našeg mladost? Vreme kada smo bili zaštićeni od bolnih istina našim rekreativnim strastima, igračkama sa kojima smo se igrali, igricama koje smo igrali, stripovima koje smo čitali. Verovatno je bilo više diskusija na Tviteru o trejlerima The Force Awakens i Batman vs Superman nego o zemljotresu u Nepalu ili britanskim opštim izborima.

U suštini, čini se da Pegg shvata ono zbog čega su mnogi ljudi pre njega izrazili zabrinutost: da je štreberska kultura u opasnosti da izgubi svoju kreativnost i „srce“, sada kada je čvrsto postalo deo mejnstrim pop kulture koju konzumiraju i odrasli i deca – i stoga, dok studiji i preduzeća žele da zarade ovo, „spektakl postaje pokretački kreativni prioritet“, kako on to kaže.

To je nešto o čemu stalno pričamo, bilo da se radi o tome važnost nadolazećih filmova o superherojima da budu jedinstveni i drugačiji jedan od drugog - ili kako CBS' nadolaze Супер девојка TV serija ima potencijal da obezbedi preko potrebnu žensku reprezentaciju u žanru kojim dominiraju muški protagonisti. Odnosno, važno je ispitati ove aspekte štreberske kulture i uveriti se da iza njih postoji pravi kreativni nagon - kao za razliku od toga da su oni samo „proizvod“ namenjen za potrošnju i malo šta drugo (tema o kojoj su nedavno mnogo raspravljali i raspravljali naši urednici на podkast Screen Rant Underground u vezi sa stvarima kao što su Marvel/DC Cinematic i/ili Televizijski univerzum).

Pegg je u svom postu citirao dva nedavna hvaljena filma (Ex Machina и Mad Max: Fury Road) као "briljantni eksponenti žanra" - i dokaz da geek kultura može dovesti do toga "veoma odrasli filmovi" koji se istovremeno upadljivo razlikuju jedan od drugog. On je takođe izrazio nadu da će predstojeći Tomorrowland od koscenarista/reditelja Breda Birda - na kojem je Pegg sarađivala Mission: Impossible - Ghost Protocol - takođe će biti delo zabave koje je istovremeno zabavno, ali promišljeno i izaziva razmišljanje.

Takođe je vredno napomenuti da nešto poput Osvetnici: Ultronovo doba (na koji se Pegg, čini se, spominjao svojim Hulkovim komentarom) je takođe izazvao mnogo interesantnih diskusija u vezi sa umetničkim delom filma zasluge - sa mnogim fanovima koji brane film Jossa Whedona od kritika koje ga čine primerom samog problema o kojem Pegg govori o ovde.

Pegg je ovo pratila sa još dva dobro poznata primera pripovedača koji koriste popularne žanrove da istražuju veoma zamršene i intrigantna tema (uprkos kompromisima koji dolaze sa tim pristupom), pre nego što sumira celu svoju poentu kao у наставку:

... Zanimljivo je videti kako je cerebralni filmski stvaralac, poput Kristofera Nolana, preuzeo Betmena i učinio ga nečim odraslijim, više izazovno, jureći neuporedivog Mračnog viteza Frenka Milera u malo manje mutan svet sumnjivog morala i nasilja. Ali čak i ove filmove na kraju pokreću tržišne sile i neko će negde želeti da ublaži ivice, tako da se igračke i kutije za ručak mogu prodati. U tom pogledu, fašistički budnist Brucea Waynea nikada nije bio smatran, koliko god da je Nolan nesumnjivo bio zanimljiv da je ta ideja bila zanimljiva. Da li je imao trajnu ljubav prema Betmenu ili je to bio način da napravi njegovu vrstu filma na mejnstrim sceni?

Fantazija u svim njenim oblicima je verovatno najsnažnija društvena metafora i kao takva može biti složena i poetična. Niko nikada nije mogao da optuži Game of Thrones da je detinjast. Džordž RR Martin je jasno video žanr mačeva i čarobnjaštva kao plodno sredstvo za izražavanje svojih razmišljanja o ambiciji, moći i požudi. Možda ga ambijent čini komercijalnijim, da li bi direktna istorijska drama trajala toliko dugo? Možda Igra prestola uopšte ne bi bila snimljena pre deset godina. Svet bez Igre prestola?! da je Bodrijar to predvideo, verovatno bih napustio univerzitet i postao postolar**.

Poenta svega ovoga je samo da razjasnim svoj stav. Nisam van kruga, moje strasti i preokupacije ostaju. Ponekad je dobro pogledati stanje u sindikatu i uveriti se da dobijamo najbolje što možemo. S jedne strane, to je divna stvar, imati ono što su nekada bile marginalne brige, odjednom vladati mejnstrimom, ali u isto vreme, ove brige takođe su monetizovane i plasirane na tržište i stvari koje su ih učinile dragocenim za nas nisu uvek glavna briga (tačno, Zvezdane staze OST fanovi?)

Takođe, dobro je zapitati se zašto nam se sviđaju ove stvari, šta ih čini tako privlačnim, o kojima se raspravlja, tako svetim. Da li svoju strast i ogorčenje kanališemo u prolaznost, a ne u stvarnost? Ne samo naučna fantastika i fantazija, već i tračevi i talenti, nostalgija i ljudska guzica. Да ли је тачно? Је ли опасно? Možda o nečemu za diskusiju tokom partije 3D šaha.

Ukratko: oni koji vole štrebersku kulturu, ali prepoznaju važnost da je ne konzumiraju samo bezumno, ne brinite: Pegg je i dalje na vašoj strani. (Napomena: Pegg se takođe pominje Zvezdane staze 3 - koji piše - od glasine su mu naslovljene Star Trek Beyond, ali savetujemo da to za sada ne uzimate kao "zvaničnu potvrdu" - makar samo zato što se takođe šalio o tome koji glumci igraju jurišnike u Ratovi zvezda: Sila se budi takođe, bez preskakanja.)

-

Извор: Независни, Simon Pegg

Verenik za 90 dana: Natali daje zbunjujuće informacije o vezi sa Majkom