Intervju Bret Hejli: Sada svi zajedno

Svi zajedno sada možda nije u potpunosti mjuzikl, ali Netfliks film svakako istražuje radost koju muzika donosi u život tinejdžerke. Kada život mlade Amber (Auli’i Cravalho) počne da se raspada, njena ljubav prema muzici i pozorištu – i ljudi koji je guraju ka njenim snovima o tome – pomažu joj da postane jača.

Reditelj Bret Hejli je razgovarao sa Screen Rant-om o bacanju dragulja kao što je Cravalho, kao io pronalaženju najosnovnijeg mogućeg tona u okviru već relevantne priče. Takođe je podelio svoja početna razmišljanja o preuzimanju svog predstojećeg projekta, prequel-a Grease (i sam po sebi mjuzikla) ​​pod nazivom Summer Loving.

Kao i većina projekata u Holivudu, ovaj film je prošao kroz nekoliko ruku pre nego što ste dobili nastup. Kakav lični pečat ste želeli da stavite na priču?

Brett Haley: Pa, zaista su me privukle teme filma. Teme nade i teme okupljanja da bi se nekome pomoglo, prihvatanja pomoći i prihvatanja ljubavi. Jednom kada sam to video, a mislim da je to uvek bilo ukorenjeno u knjizi od početka i scenariju koji sam pročitao, video sam priliku da film više prizemljim u svom stilu. Zaista volim da imam filmove koji su autentični i utemeljeni, iskreni, ljudski i emotivni.

Takođe moram da dodam malo sebe u film. Od Amber sam napravio dramsko dete, što sam bio u srednjoj školi, i štreberku muzičkog pozorišta i nekoga ko je sanjao da ide u umetničku školu. Dodao sam mnogo sebe i onoga ko sam bio kada sam bio u tim godinama u Amber i njeno putovanje. Zaista, samo sam pokušao da zakucam emocionalnu stvarnost svega. Nisam želeo da se oseća kao deo ili melodrama. Želeo sam da se osećam pošteno i zasluženo.

Zaista ste uspeli da uhvatite radost i zbunjenost mladosti i kako se svaka odluka čini tako velikom. Kako ste pristupili oživljavanju tih elemenata?

Bret Hejli: Sigurno sam imao mnogo više sreće od Amber i morao sam da sledim svoje snove. Mislim da je većina ljudi, posebno dece, u srednjoj školi sanjari. Razmišljaju o tome šta žele da rade sa svojim životima, gde žele da idu na koledž, šta žele žele da uče i šta žele da budu kada „odrastu“. To je ono o čemu razmišljaš pri tome starost; Znam da jesam. Sanjao sam da idem u filmsku školu, sanjao sam da budem u društvu drugih umetnika i da snimam film i stvaram umetnost. I u srednjoj školi sam bio okružen umetnošću.

Za mene je Amberina priča posebno zanimljiva, jer je to taj san naspram stvarnosti. Ona bukvalno pokušava da ostvari svoje snove, ali joj stvarnost to ne dozvoljava. I zamišljam da toliko ljudi u ovoj zemlji, a i u svetu, nikada zbog životnih okolnosti ne dobije priliku da krene za svojim snovima. I mislim da je to zaista zanimljiva i očigledno veoma uznemirujuća stvar. Hteo sam da ispričam priču o tom snu i stvarnosti.

Imate neverovatnu glumačku ekipu. Kako je bilo režirati novije glumce u odnosu na starije ikone poput Kerol Bernet, i šta ste naučili od obe generacije?

Brett Haley: Smatram da je tako zabavno. Svaki glumac je drugačiji, i mislim da je moj posao kao reditelja da razumem i pokušam da shvatim kako najbolje da pomognem glumcu. Ako glumcu treba mnogo režije ili ne mnogo režije ili određene vrste režije; ako mogu da podnesu, "Hej, idemo ponovo!" sa monitora, ili ako se vratite preko njega i treba im malo više pažnje. Svaki glumac je drugačiji i na setu donosi svoj stil. Samo pokušavam da to osetim sa glumcima i da im pomognem da prođu kroz to.

Nijedan glumac nije isti, i sigurno kada radite sa legendom kao što je Carol Burnett, možda ćete pomisliti: „Ona će samo da radi svoje“. I naravno, može. Ona može u potpunosti da radi svoje; ne morate ništa da radite. Ali Kerol, kao i drugi sjajni glumci sa kojima sam radio, oni zapravo vole režiju. Oni vole tu vrstu napred-nazad; vole da pričaju o tome. Naravno, ako su prepušteni sami sebi, oni će vam dati neverovatne stvari. Ali i oni uživaju u saradnji.

Kerol i ja smo definitivno sarađivali, veoma slično kao što sam ja sarađivao sa Auli'ijem ili Rhenzyjem ili mlađim glumcima u filmu. Zaista, vi to jednostavno pristupate od osobe do osobe. Ali sve se to činilo kao veoma kolaborativni, organski set. Svojim setovima pristupam kao trener glume ili učitelj. Volim glumu; Volim da ulazim u materijal i da dajem glumcima priliku da isprobaju stvari. Pokušavam da dobijem opcije, i pokušavamo da se malo zabavimo s tim.

Scene u učionici sa Mr. Franksom Freda Armisena izgledaju tako autentično. Možete li da razgovarate sa mnom o tome da ga postavite u tako ključnu ulogu?

Brett Haley: Da! Da se vratim u srednjoškolske godine, odrastao sam u dramskoj sobi. I tako je to bilo vrlo specifično vreme i mesto i osećaj. Moj dizajner produkcije Brus Kertis uradio je neverovatan posao bukvalno rekreirajući moje detinjstvo, jer sam tamo ručao kada sam bio u srednjoj školi sa svojim drugarima iz drame. Bio sam kao: „Ovako je to. Stol je ovde i nastavnik drame je obično tamo, i svi smo se malo zezali i šalili i pričali o predstavama koje radimo.“ Svi smo nekako radili zajedno.

I uvek sam videla puno srca u Fredovom radu, iako je tako zabavan i može biti tako nekako čudan i napolju i suv. Vidim i puno srca u njegovom radu. U stvarnom životu, on je zaista ljubazna, puna, topla osoba velikog srca. I tako sam želeo da ljudi više vide tu njegovu stranu, i mislio sam da će on biti savršen učitelj drame. Mislim da je Fred u ovom filmu bliži onom kakav je u stvarnom životu. On je tako sladak, ljubazan, veoma skroman momak.

Možete li mi reći o značaju naslova filma?

Bret Hejli: Zasnovan je na knjizi pod nazivom Sort Of Like A Rock Star, i bila je teška stvar jer smo hteli da nazovemo film [tako]. To je sjajan naslov; Još uvek volim taj naslov. Mislim da je uvek bilo malo zabune da je taj naslov možda postavio očekivanja za muzičkiji film nego što jeste. Da se bukvalno radi o tome da ste rok zvezda, iako to ne znači da su oni rok zvezda. To je kao, "Ti si rok zvezda, čoveče." Ali ljudi koji samo vide naslov - i znaju moj rad iz Hearts Beat Loud i sličnih stvari - bi pomislili: "O, ovo je o bendu, ili o devojci koja želi da bude u bendu." Onda bi gledali film i rekli: „Čekaj, nije to ono što je ovo je. Ovo ne ide zajedno."

Naročito na Netflix-u, želite da pločica bude nešto na šta kliknete. Želite da budete sigurni da se naslov i atmosfera filma uklapaju sa samim filmom. Želite da publika klikne na to i kaže: „Da, ovo je ono za šta sam se prijavio, i srećan sam što sam gledam." Mislim da Netflix radi tako neverovatan posao promovišući svoje filmove, sa njihovim trejlerima i njihovim posteri. Zaista su uradili sjajan posao.

Taj naslov je bio nešto za šta sam osećao da zaista obuhvata muzički element. Očigledno, All Together Now ima muzičku pozadinu. Postoji pesma koja se zove All Together Now, i ima stvar da se udružimo za nešto ili nekoga. Топло је; своје врсте. Za mene je to samo obuhvatilo ono o čemu je film na kraju bio.

Kakav je bio vaš pristup stvaranju muzike i koliko ste uticali na zvuk filma?

Brett Haley: Pa, veoma sam uključen. Svi moji filmovi imaju neku vrstu muzičkog elementa u određenom stepenu, a ja radim sa neverovatnim kompozitorom i tekstopiscem po imenu Keegan DeWitt. Ovo je naš peti zajednički film, tako da smo veoma usklađeni; radimo ruku pod ruku i veoma blisko sarađujemo.

Očigledno je da u ovom filmu ima mnogo muzičkih momenata, samo u smislu pesama koje sviraju ili pesama koje su u filmu. To je veoma veliki deo mog procesa kao reditelja. Ja sam zaista ljubitelj muzike i štreber. Volim novu muziku, a sve sam ja birao. Bio sam vrlo precizan o tome koja pesma ide gde i kada. A onda, naravno, postoji velika originalna pesma u filmu koju je Keegan napisao, a Auli'i izveo. Očigledno sam bio umešan u to, ali zaista odajem priznanje Kiganu koliko je ta pesma divna.

 Auli'i ima nezaboravan glas, ali šta vas je najviše iznenadilo u njenoj glumačkoj sposobnosti?

Bret Hejli: Poznavao sam Aulijinu glumačku sposobnost pre nego što smo počeli da radimo na ovome, tako da me ništa nije iznenadilo u vezi sa njom. Znao sam da je zaista posebna od davnina. Već je bila na audiciji za mene i oduvek sam je znao kao neverovatan talenat i neverovatan glumac. Mislim da bi ljudi mogli biti pomalo iznenađeni njenom emocionalnom dubinom, jer je poznaju samo kao Moanu ili kao nekoga ko je pevačica. Mislim da je to verovatno poštena izjava.

Znao sam da je tako dobra, i zato je dobila ulogu i zašto sam je izabrao. Mislim da će svet otkriti koliko je ona zaista dobra i koliko ima dubine, i zato volim njenu ulogu. Jer uloga je ova zaista sunčana, optimistična, ljupka, ljubazna duša koja onda prolazi kroz neka zaista, stvarno emocionalno napeta vremena.

Ona mora da ide na mesta - ako razmislite šta ona mora da uradi u filmu, ona mora da pokaže mnogo različitih stvari. To nije izvedba sa jednom notom. Ona mora da bude sunčana, srećna i slatka, zaljubljena u dečaka, pevača i dramskog štrebera, a onda odjednom dete majke koja je u veoma teškoj situaciji. Ona je neko ko gubi stvari i gubi tu nadu, pada i govori da odustaje. Ona mora proći kroz takav put.

Potreban vam je glumac sa pravom dubinom, i uzbuđen sam što će ljudi videti koliko je ona zaista sjajna.

Odnos Amber i njene mame je srceparajući, ali iskren. Kako pristupate adaptaciji ovog dela priče i prikazivanju na ekranu?

Bret Hejli: Pa, meni je zaista važno da takva veza i bolest kao što je ona budu prikazane na odgovarajući način. Da ne ulazi u melodramu; da to nije samo žena koja pati od zloupotrebe alkohola i da je loša. Ona je užasna, tačka. Kakva grozna majka. To je zaista lako učiniti, i zaista je lako napraviti od nje karikaturu kako izgleda neko ko se bori sa zloupotrebom alkohola. Za mene je to mnogo komplikovanije od toga.

U stvarnosti, ponekad ta osoba može biti u neredu; ta osoba može biti uznemirena. Ali drugi put će vas ta osoba toliko voleti i biti tu za vas. Bilo je važno, pa smo Džastin i ja blisko sarađivali da pronađemo tu ravnotežu. Da se uverim da to nikada nije ušlo u melodramu ili karikaturu; da je bilo stvarno, i da si znao koliko Beki voli Amber. Koliko se ona zaista trudi; daje sve od sebe, ali se bori na svoj način. Ona se bori sa svojom bolešću.

Samo sam hteo da to ispravim. Bilo je tako važno da se to ispravi, a ne samo da bude kliše.

Postavljeni ste da režirate prednaslov Mast, Summer Loving. Znam da je to veliki zadatak, ali izgleda da je skrojen za vas. Kako nameravate da to prilagodite savremenoj publici?

Brett Haley: Voleo bih da možemo imati dug razgovor o Summer Lovingu. Ne bih voleo ništa više nego da vam kažem sve o čemu razmišljam i na čemu planiramo da radimo, ali zaista ne mogu. Prerano je, i nije moje mesto da pričam o tome.

Ali reći ću da sam zaista počastvovan što mi je pružena ova prilika, i reći ću da planiramo nešto zaista iznenađujuće i zabavno. Mislim da je publika podmazana, ljudi koji vole original – i možda ljudi koji ne vole, možda ljudi koji ne vole mjuzikle – mislim da će ovo biti film koji će svima biti zaista dobar. To je moj cilj. Mislim da bi nam svima dobro došao dobar udarac u ruku kada se vrate u bioskope.

Ako su urađeni kako treba, ako je ton ispravan, mjuzikli su neverovatni. Mogu biti tako dirljivi i tako zabavni. Zato što je stara poslovica: kada emocija postane previsoka da bi se o njoj pričalo, ti pevaš. A kada emocija postane previsoka da biste pevali, vi plešete. Mislim da se svi možemo pozvati na to. Mislim da posebno nakon pandemije, kada vratimo filmove i ljudi se vrate u bioskope, mislim da ćemo svi poželeti takvu vrstu velikog holivudskog bekstva. A šta je bolje i eskapističkije i zabavnije od mjuzikla?

Svi zajedno sada se sada emituje na Netflix-u.

Zašto misteriozni lik Spider-Man: No Way Home mora biti ujak Ben