Интервју: Јамес Ван, Леигх Вханнелл Талк 'Инсидиоус' & Цлассиц Хоррор

Прошле недеље сам имао прилику да видим Подмукло, нови хорор филм редитеља Џејмса Вана и писца Леја Венела, креативног тима који стоји иза Тестера. Улазећи у филм, нисам имао превелика очекивања, знајући само да је то традиционално уклето кућни филм са доста страхова од скокова и других времена проверених трикова за навођење публике да пишки панталоне. Мислио сам да то неће бити велика ствар за тврдог, прагматичног момка попут мене.

Изашавши из позоришта два сата касније, нисам могао бити срећнији што сам видео сунчане градске улице Чикага. Не само да јесте Подмукло уплаши ме, уплашило ме је. Не знам да ли ће и други имати исту реакцију, али надам се да јесу, јер је то било сјајно искуство.

Јуче сам имао срећу да разговарам са Ваном и Вханнелл током турнеје за новинаре у знак подршке филму. Током нашег интервјуа, разговарао сам са паром о стилу старе школе

Подмукло, шта су мислили о римејковима хорор филмова и зашто се можда неко време баве хорор жанром. Погледајте наш интервју у наставку.

--

СР: Прво, дозволите ми само да вам честитам, јер Подмукло уплашио ме. Дакле, скидам капу вама момци.

ЈВ: Онда морате да напишете рецензију за филм!

СР: Док сам гледао филм, подсетио сам се Полтергеист. Знам да је то била инспирација, и Џејмс, да си чак рекао да желиш да ово буде Полтергеист ове генерације. Зашто тај филм издвајате као инспирацију?

ЈВ: За мене је то био први хорор филм који сам икада видео, и мислим да ме је ужаснуо за цео живот. То је један филм - јер сам га гледао као веома млад - који је имао огроман утицај на мене. Сећам се да сам гледао филм у биоскопу - а био сам заиста млад - можда пет, шест или седам година - и савијао се иза седишта у испред мене током секвенце када лутка кловн седи на столици и дечак покушава да баци капут то. То ме је просто избезумило, и од тада имам ову стварно наказну опсесију језивим луткама кловновима. И тако, лутка је нашла свој пут у Сав, и увек сам се плашио жанра куће уклетих због тог филма.

Дакле, на много начина, ово је некако да се враћам на то, али заправо бих рекао да сам се вратио и даље од тога јер 'полтергајст' на себе су утицали сви други сјајни филмови о уклетој кући који су дошли пре њега, као што су 'Тхе Хаунтинг', 'Тхе Инноцент', и сви сјајни филмови попут то.

ЛВ: Да, 'Тхе Цхангелинг'.

ЈВ: 'Тхе Цхангелинг', да.

СР: Подмукло је оригинални сценарио, који је освежавајући, јер сада има много римејкова - посебно римејкова сласхер филмова. Шта уопште мислите о римејковима?

ЛВ: Мрзим их.

ЈВ: Леигх и ја имамо различите тачке гледишта. Слично, али другачије.

ЛВ: Да, мислим, неки од мојих омиљених филмова су римејкови: 'Тхе Тхинг', 'Тхе Фли'. Али, мислим да говоримо о две различите ствари када говоримо о тим филмовима и римејковима данашњице, римејковима филмова као што су 'Тексашки масакр моторном тестером' и 'Петак 13.^тх' и 'Ноћна мора у улици брестова'.

Мислим да су, ако погледате 'Тхе Тхинг', 'Тхе Фли', 'Инвасион оф тхе Боди Снатцхерс', сви римејкови тих филмова били узимајући нешто што је урађено тако давно... Мислим, нису ни имали боју када су направили [оригинални] 'Тхе Фли' и 'Тхе Ствар'. И тако, било је толико новог што су могли да ураде са тим да су то радикално различити филмови. Не можете упоредити 'Тхе Фли' Давида Цроненберга са старијом верзијом. Мислим да је у тим случајевима римејк оправдан. Дакле, нећу рећи да их само потпуно мрзим, или саму реч 'римејк', мислим да је ова тренутна презасићеност хорор римејковима некако бесмислена јер филмови не доносе ништа ново.

У реду је да то успеју. Не боли ме, али сигурно не бих желео да пишем један од тих римејкова или да будем укључен у њега. После 'Сав', нудили су нам сваки римејк хорора под сунцем, а ја сам увек размишљао: „Не видим како би ово могло да буде интересантно за мене.

ЈВ: Да, слажем се са Леигх. Не осећам се тако снажно против римејкова, али ако ми се не свиђа, претпостављам да то једноставно не радим. То је оно што јесте, знаш? Холивуд је вођен финансијским системом, па ако мисле да има бренд и да ће људи ићи да га виде јер је то препознатљиво власништво, они ће га преправити, зар не?

И знате шта, то је изгубљена битка. Нема смисла да се нервирате због тога. Кључна ствар за Леигх и мене је да снимамо филмове које желимо да снимамо, и желимо да правимо оригиналне филмове. Наши филмови имају дјелиће омажа одређеним филмовима, али ми и даље желимо да имају свој властити поглед. Дакле, знате, можда ћу једног дана пожелети да урадим римејк, али, ако бих то урадио, желео бих да могу да унесем свој печат у то. Желим да буде другачије и свеже и да урадим нешто што још нисмо видели.

Заиста нема разлога да понављате нешто што сте већ видели, и то је део разлога зашто никада нисам режирао ниједан од тих наставака 'Сав', јер сам се осећао као: „Већ сам то урадио са првим“, и нисам желео да се понављам осим ако нисам могао да донесем нешто другачије то.

СР: Са Тестера, ви сте били креативна снага која стоји иза најпопуларније хорор франшизе у историји. Какав је ваш процес сарадње? Како радите заједно?

ЛВ: Имамо сјајан процес јер смо се упознали у филмској школи и тако имамо дугу историју пријатељства и нека врста зезања и прављења видео записа пре него што смо почели да улазимо у озбиљнију област стварности филмско стваралаштво.

Обично се окупљамо и разговарамо о идејама, а када имамо идеју која нам се обома свиђа - и то је кључна реч, „обоје“ – јер обично један од нас има идеју, али други можда неће бити заинтересован за то…

ЈВ: Под тим мисли да ћу му бацити идеју и он ће је само оборити.

ЛВ: Али када имамо идеју у којој смо обоје, то је сјајно и обоје се закључамо у то и почнемо да причамо о томе, а онда ја одем и пишем. Дајем Џејмсу сценарио и он ми даје идеје и повратне информације и разговарамо о томе, тако да је то заиста сарадња.

ЈВ: Да, то је оно што смо урадили на 'Сав', и то је оно што смо радили у нашем другом филму, 'Деад Силенце' такође, и то је оно што смо дефинитивно урадили на 'Инсидиоус'. Знате, то је прави процес напред-назад, а на крају се више не сећамо ко је шта започео.

Дакле, када се Леигх и ја договоримо о општем концепту, и где ће филм можда ићи, једноставно сам га пустио да оде и уради своје, знате, и дао му слободу да напише филм. Имам само толико поверења да он може да оде и напише нешто заиста сјајно, а онда, знате, ако није тако сјајно, само кажем „Ли, хеј, можда ово подеси овде.“

ЛВ: Онда ја дивљам...

ЈВ: [Смех] Да, али знате, урадио је фантастичан посао са 'Инсидиоус' и то је један од разлога зашто сам био веома срећан што сам добио глумце које сам имао јер су читали сценарио и били су веома импресионирани тиме, и желели су да дођу да се играју са нама, упркос чињеници да, знате, никоме нисмо дали новац за овај филм јер је био тако нискобуџетан.

СР: То је занимљиво, јер будући да сте нискобуџетни филм, ви се на неки начин враћате својим коренима у независном филму. А онда имате Орена Пелија и Паранормална активност тим као и продуценти. Зашто сте толико страствени према независном филму?

ЈВ: Између 'Сав' и 'Паранормал Ацтивити', заједно са 'Блаир Витцх Пројецт', доказано је изнова и изнова да су најстрашнији филмови они који се праве ван студијског система, где имате контролу да кажете: „Знаш Шта? Нећу да отварам филм великим, застрашујућим акционим делом. Само ћу полако да градим ликове и да те увучем у породицу, да ти се допадну ликови пре него што ствари почну да се дешавају."

Да сам овај филм радио кроз студијски систем, био би то сасвим другачији филм. Да ли би то био гори или бољи филм? Не знам, не могу рећи. Али, желео бих да мислим да имамо креативну слободу коју Ли и ја морамо да направимо на овај начин, да то учинимо за цена, и са продуцентима који нас заиста подржавају и верују нам... осећали смо да је то најбољи начин да испричамо овај филм.

ЛВ: Све је у причи коју причате. За одређене приче су потребни ресурси студија. Ако причате причу о џиновском рату робота у свемиру, биће вам потребан новац и ресурси већину времена да то учините правдом. Али са овим конкретним филмом, то није врста филма којој је потребно ништа од тога. Најбоље је да то урадите ван система, урадите то скромно. Не требају вам велики ефекти или било шта што се не може урадити по цени.

ЈВ: И мислим да ме финансијска ограниченост заиста гура као режисера да будем креативнији у начину на који снимам филм, јер је последњи чин овог филма, а да га не одајем, могао да постане неко огромно ЦГИ лудо филм. Али, пошто нисмо имали новца, волим што морам да будем креативнији у томе како стварам овај одређени свет.

--

Прочитајте остатак нашег интервјуа са Подмукло тим...

СР: Био је то заиста занимљив практични сет у последњој трећини филма. Цео тај последњи низ заиста раздваја Подмукло из онога што би могло бити нека врста конвенционалног филма о уклетој кући. И то је некако јединствено „ваша ствар“. Посебно можете видети отисак ваших момака у последњој трећини.

ЈВ: Да, то је оно у чему Леигх и ја заиста напредујемо. Људи то или воле, или су поларизовани због тога колико смо чудни да правимо своје филмове. Али то некако морамо да урадимо да бисмо били другачији. Ако то не урадите, ако у то не унесете нешто другачије или не дате свој печат, само понављате исту врсту филма изнова и изнова и изнова. И заиста није много боље од римејка.

СР: Ли, питаћу те за твој сценарио, јер и ти глумиш у филму, а твој лик и твој партнер у филму уносе мало лакоће у сценарио. Док сам гледао, помислио сам „О мој Боже, ово је тако напето“, па хвала што сте убацили мало хумора у филм. Када пишете сценарио за хорор филм, колико је тешко пронаћи баланс између нечега што је застрашујуће на папиру и мало лакоће?

ЛВ: Тешко је, јер не желите да преокренете равнотежу филма у једном правцу, знате? Одједном убацивање неких момената лакомислености може постати проблем ако одете предалеко, а то је било нешто што смо морали да гледамо и у писању сценарија и на сету, тако да се одједном не учини да је пола филма прилично озбиљно, а онда нисте желели да се људи у црном појаве и почну да бацају зингере.

Тако да сам морао пажљиво да га калибришем, и мислим да је Џејмс урадио одличан посао проналазећи праву количину у монтажи. И тако је писало. Трудио сам се да то не буде прешироко, више као суптилно умеће између двојице момака. Али занимљиво је, мислим да се ликови ловаца на духове у овом филму више смеју него у другом филму, јер је публика у тренутку када уђу у филм тако напета...

ЈВ: Тако озбиљно, да…

ЛВ: ...да је то скоро као неко ко је тако претучен да би га и најмањи гурање послала, знаш? То је као, када дођете до средине, толико сте на ивици ножа да само неколико малих линија ту и тамо добије велику реакцију, тако да изгледа веће него што јесте.

Али заправо, знате, момци ловци на духове су прилично суптилни, нису превише широки, али драго ми је да вам се допало, јер је то била намера. Да бисте публици дали место да се ослободи напетости, опустите се мало, а затим се вратите у то.

СР: Увек сам се питао ово о хорор режисерима: говорите својим глумцима да реагују на овог демона, или неки апстрактни концепт, а има их толико елементи који улазе у то – дизајн звука, камера, монтажа – да им је тешко да знају како ће то на крају изгледати за мене као гледалац. Дакле, како створити окружење на снимању у којем су људи заиста у овом тренутку и уплашени онога што би им се требало догодити?

ЈВ: То је веома добро питање јер је веома тешко извући праву врсту представа од својих глумаца. Прво, ваши глумци морају да верују вама као редитељу, али нормално, мислим да само треба да имате отворену комуникацију између глумаца и редитеља. Мислим да режисер мора заиста да ослика своју визију глумцима и да им каже какво расположење ствара. Мислим да је то веома важно.

Када смо били на сету, једна од ствари које сам покушао да урадим је да на неки начин проговорим са својим глумцима кроз сцену, али у исто време да им кажем како планирам да снимам филм и само им дам увид у начин на који ја размишљам, тако да када глуме своју сцену, могу да је виде у својим мислима. Мислим да је заиста важно поставити тон и расположење за овакав филм, то би требало да буде језиво - заиста морате бити у стању да насликате веома јасну слику за глумце.

Да су глумили испред зеленог екрана, било би још горе, знате, када реагујете на тениску лоптицу која тамо виси. Дакле, и то је један од разлога зашто нисам желео да снимам овај филм на сету у студију, желео сам да га снимам на стварним локацијама уживо тако да постоји та аутентичност у њему.

Знате, свака мала одлука коју донесем се заиста враћа у то како бих усмеравао глумце и окружење које бих створио за глумце. Знате, радећи са својим дизајнером продукције, говорећи: „Демон ће изгледати овако“, у реду? И онда можда нећу рећи мојим глумцима док се демон не појави тог дана, а онда покушам да то ухватим камером. Дакле, само такве ситнице.

Заиста тужна ствар је дечак Далтон, кога у филму игра Тај Симпкинс, да је био толико престрављен - имао је 8 или 9 година. Скоро свака сцена коју има у филму, осим почетка филма, била је са одређеним гадним, застрашујућим ликом, зар не? Демонски лик. И он га се уплашио. Јер, човече, ако мислиш да је та ствар застрашујућа на екрану, замисли да си осмогодишње дете које мора да стоји поред ове ствари насликане у мраку.

И знаш, морао бих да радим са њим и да кажем, знаш, "Ово није стварно." А понекад бих морао да радим са Тајом и да идем у супротном смеру, и кажем „Ти Знаш шта, у овој сцени, заиста ми треба да побегне и заплаче овде.” Онда бих покушао да пронађем начин, а да не плашим дете превише, да то извучем из њега. Онда, када бих викао рез, рекао бих: „Види Тај, то није било тако лоше, зар не?“ и он као да избија очи.

ЛВ: Биће му потребне године терапије.

ЈВ: [смех] Године терапије, да. Сећам се једног тренутка када је почео да се разведри и да се забавља, а ја сам рекао: „Ох човече, то није ефекат који желим.“ [Смех] Па сам отишао до Тиа и рекао, „Знаш Тај, након што снимимо ову сцену, следећа ствар коју снимамо је да лик чудовишта јури за тобом. Очи су му само почеле да се сузе и ја сам рекао: „Котрљај се Камера."

ЛВ: Ти копиле. Ти си чудовиште.

СР: [смех] Тако манипулативно.

ЛВ: Он је као Сем Пекинпа.

ЈВ: Али оно што сам урадио је да бих га такође одвео одређеним данима у трејлер за шминкање и показао му: „Види, то је само нашминкани глумац. И он морам да се поиграм са шминком и да нанесем део шминке на глумца који игра демона, који је случајно био композитор филма као добро.

СР: То је занимљиво, јер музика заиста доприноси интензитету филма. Све су то жице и органи, и чини да се осећате тако напето.

ЈВ: Да, а део разлога зашто сам желео да се одлучим за то је тај што је то заиста мој повратак класичном стварању хорор филмова старе школе. Данашњи хорор филмови су скоро веома електронски звуче, попут веома модерног и кул и рокенрола. И мислио сам да је то погрешно за 'Инсидиоус'.

СР: Па, кажу ми да то завршим, па ако вам не смета, јавите ми који су ваши предстојећи пројекти, било самостално или заједно.

ЈВ: Усред сам рада на сценарију који размишљам да продуцирам. То је још један филм у стилу уклете куће, који волим, и смислио сам заиста цоол угао и заокрет за њега. Зове се Кућа ужаса. Пошто сам већ снимио филм о уклетој кући, нисам желео да га радим поново, па нисам желео да га режирам, па сам нашао заиста сјајног редитеља који је везан за њега. Дакле, то је нешто на чему радим, а такође сам у процесу тражења других будућих пројеката. Тренутно сам толико заузет покушавајући да избацим овај филм тамо.

ЛВ: Имам неколико различитих ствари на којима сам радио. Постоји научнофантастични пројекат о коме Џејмс и ја већ неко време причамо на коме радимо. Написао сам комедију, филм за децу, као анимирани филм који ће људи, надам се, једног дана видети. Мислим да обојица чинимо значајан покушај да се удаљимо од хорор жанра, не као да га одбацујемо, већ једноставно зато што желимо да покажемо људима да можемо да радимо ствари у другим жанровима.

ЈВ: Да, осећали смо се као да смо до сада прилично доказали себи да можемо да правимо хорор.

ЛВ: Да, тако да би било сјајно радити различите жанрове. Научна фантастика или комедија.

ЈВ: Леигх и ја смо увек говорили да нисмо само обожаватељи хорора, ми смо фанови филмова.

--

И уз то, морао сам да се опростим од Ван и Ванела. Пожелео сам им срећу Подмукло на одласку, и заиста сам то мислио.

стварно мислим Подмукло је филм који љубитељи хорора треба да виде, јер нуди све оно што бисте икада могли пожелети у филму у стилу уклете куће, а да не мора да буде експлицитан или превише крвав. Заиста се надам да ће овај филм наћи публику и постати Полтергеист ове генерације, баш као што Џејмс Ван мисли да би могло бити.

Подмукло биће у биоскопима 1. априла 2011.